Znam, nisam pisala prošlog petka. Nekako posle onog užasa, onog monstruma koji je troje dece ostavio bez majke, nisam imala srca da pišem. Možda sam se ponadala da će, pošto se i sam ubio, na tome nekako i završiti... Mislim, da se razumemo, ja nikad neću razumeti koliki monstrum moraš biti, koliki egoista, da sebe gledaš toliko visoko, da posle tebe život ne može da postoji. Koliki monstrum moraš da budeš da svoju decu ostaviš bez roditelja... Nikad neću shvatiti. Ni koliko moraš biti mostrum da te ispunjava maltretiranje, ono psihičko, ili ono fizičko (a često oba), onog drugog bića koje bi, a priori, trebalo da bude tu da te dopuni, da bude deo tebe.
No, ako sam naivno pomislila, daleko od mene, gotovo je, debelo sam se prevarila. Sad imam novo pitanje. Koliki mostrum, koliki sociopata, koliki pervertit možeš biti, kolika mržnja i ljubav prema sebi može biti da ubiješ svoje sopstveno dete, svojim rukama, da bi namamio svoju nekadašnju polovinu i ubio je? Ja ne znam šta mi je strašnije, da li sama pomisao da su ubijeni dete i majka, ili pomisao na njene zadnje trenutke, na njen strah i užas, u pokušaju da oživi, spase svoje dete, kad se u onoj borbi da nešto učini, maltene i ne brani sama, nego tek na kraju, onako krvava i na izmaku snaga, odlučuje da pokuša da pobegne? Za mene, to je gore od bilo kog filma strave i užasa, i... što se mene tiče, sam osećaj, strah i teskoba koje osećam samo dok zamišljam, pratiće me, debelo, mnogo vremena.
Da li sam završila sa ludilom? Ne. Tuče na letovanju, prebijanja jednog čoveka tamnije puti: i sad uopšte nije bitno da li je čovek inicijalno bio pijan ili ne, ili je samo bio crn i Amerikanac, ili je zaista vređao... Boga pitaj. Dovoljno je samo videti hordu huligana, koji su "branili" konobaricu, tako što su groznog napadača šutirali do smrti... Mislim da tu nema više šta mnogo da se priča. A onda, nije prošlo ni nekoliko dana, eto drugih momaka koji se potukoše onoliko, a onaj jedan što je baš težak slučaj, nije lečen u Grčkoj, nego je iznajmljen medicinski avion i poslat je na VMA. Da ne znam koliko košta takav prevoz rekla bih bravo za našu državu kako brine o svojim građanima, ali pošto znam, mislim da neko dete nekog sirotog, nebitnog čoveka, NIKAKO ne bi bio tako tretiran, nego bi bio lečen na licu mesta. Kao što je i normalno. No... eto teme za razmišljanje.
Na kraju... drugarica mi se vratila iz Hurgade. Neverovatno se lepo provela, videla onoliko toga što joj je srce želelo! To je tako divno. A možda je najlepše to što ih je, nju i njenu porodicu Bog gledao i čuvao, pa se taj novi teroristički napad desio POSLE njihovog povratka... Hvaljen budi Gospode... eto u svoj toj muci i nečeg divnog. Presrećna sam jer će i ona i njeni imati divne uspomene sa jednog divnog mesta, gde je more neverovatno čisto, hoteli fenomenalni, a istorija živi na svakom koraku.
Na kraju... da ne bih mnogo dužila, mnogi se pitaju zašto u Parizu skoro da i nema mnogo vatrometa za Novu Godinu. I svi kažu, ma pih... u poređenju sa englezima, ili australijancima... Jel tako? Pa da, to je normalno, jer se, tradicionalno, vatrometi ispaljuju za Nacionalni praznik Francuske, 14. juli, Dan Bastilje kako ga zovu. Taj vatromet, često najlepši, je prava najava za leto, i često uvod u fantastične praznike Svetlosti i muzike, od kojih se neki održavaju u Versaju, a sam običaj paljenja vatrometa i potiče iz vremena Kralja Sunca, koji je na taj način obeležavao svoj rođendan u vrtovima Versaja. Bilo kako bilo, kada ovi naši najave "spektakularan" vatromet, mislim da bi morali malkice da se ugledaju na ovaj "domaći rad". Ako je poslednjih par minuta zaista neverovatno, preporučujem vam da pogledate pažljivo SVAKI minut... pogledajte kako se boje, zvukovi i voda divno kombinuju... i to je to. Srećan 14. juli onima koji slave, naravno :)
A mes amis français: j'espère que vous avez passé un superbe 14 juillet, eeet, pour ceux qui sont loin, comme moi, voici un bout de la Tour Eiffel éclairée :)
No, ako sam naivno pomislila, daleko od mene, gotovo je, debelo sam se prevarila. Sad imam novo pitanje. Koliki mostrum, koliki sociopata, koliki pervertit možeš biti, kolika mržnja i ljubav prema sebi može biti da ubiješ svoje sopstveno dete, svojim rukama, da bi namamio svoju nekadašnju polovinu i ubio je? Ja ne znam šta mi je strašnije, da li sama pomisao da su ubijeni dete i majka, ili pomisao na njene zadnje trenutke, na njen strah i užas, u pokušaju da oživi, spase svoje dete, kad se u onoj borbi da nešto učini, maltene i ne brani sama, nego tek na kraju, onako krvava i na izmaku snaga, odlučuje da pokuša da pobegne? Za mene, to je gore od bilo kog filma strave i užasa, i... što se mene tiče, sam osećaj, strah i teskoba koje osećam samo dok zamišljam, pratiće me, debelo, mnogo vremena.
Da li sam završila sa ludilom? Ne. Tuče na letovanju, prebijanja jednog čoveka tamnije puti: i sad uopšte nije bitno da li je čovek inicijalno bio pijan ili ne, ili je samo bio crn i Amerikanac, ili je zaista vređao... Boga pitaj. Dovoljno je samo videti hordu huligana, koji su "branili" konobaricu, tako što su groznog napadača šutirali do smrti... Mislim da tu nema više šta mnogo da se priča. A onda, nije prošlo ni nekoliko dana, eto drugih momaka koji se potukoše onoliko, a onaj jedan što je baš težak slučaj, nije lečen u Grčkoj, nego je iznajmljen medicinski avion i poslat je na VMA. Da ne znam koliko košta takav prevoz rekla bih bravo za našu državu kako brine o svojim građanima, ali pošto znam, mislim da neko dete nekog sirotog, nebitnog čoveka, NIKAKO ne bi bio tako tretiran, nego bi bio lečen na licu mesta. Kao što je i normalno. No... eto teme za razmišljanje.
Na kraju... drugarica mi se vratila iz Hurgade. Neverovatno se lepo provela, videla onoliko toga što joj je srce želelo! To je tako divno. A možda je najlepše to što ih je, nju i njenu porodicu Bog gledao i čuvao, pa se taj novi teroristički napad desio POSLE njihovog povratka... Hvaljen budi Gospode... eto u svoj toj muci i nečeg divnog. Presrećna sam jer će i ona i njeni imati divne uspomene sa jednog divnog mesta, gde je more neverovatno čisto, hoteli fenomenalni, a istorija živi na svakom koraku.
Na kraju... da ne bih mnogo dužila, mnogi se pitaju zašto u Parizu skoro da i nema mnogo vatrometa za Novu Godinu. I svi kažu, ma pih... u poređenju sa englezima, ili australijancima... Jel tako? Pa da, to je normalno, jer se, tradicionalno, vatrometi ispaljuju za Nacionalni praznik Francuske, 14. juli, Dan Bastilje kako ga zovu. Taj vatromet, često najlepši, je prava najava za leto, i često uvod u fantastične praznike Svetlosti i muzike, od kojih se neki održavaju u Versaju, a sam običaj paljenja vatrometa i potiče iz vremena Kralja Sunca, koji je na taj način obeležavao svoj rođendan u vrtovima Versaja. Bilo kako bilo, kada ovi naši najave "spektakularan" vatromet, mislim da bi morali malkice da se ugledaju na ovaj "domaći rad". Ako je poslednjih par minuta zaista neverovatno, preporučujem vam da pogledate pažljivo SVAKI minut... pogledajte kako se boje, zvukovi i voda divno kombinuju... i to je to. Srećan 14. juli onima koji slave, naravno :)
Commentaires
Enregistrer un commentaire