moje Beleške petkom...

Dakle, apsolutno je neverovatno kako vreme brzo prolazi. Valjda je tako i bolje, inače bi bilo, čini mi se, prilično dosadno. Bilo kako bilo, eto, stigosmo do nove Zaječarske Gitarijade , što me posebno raduje jer je to onako pošteno dobar znak da je pravo leto upravo stiglo, a još više se radujem činjenici da je ova manifestacija još uvek popularna i voljena. Nekako, kad to vidim, pomislim da Srbija ipak nije sasvim otišla u nekakav Turbo-istočnjački aut, već da još uvek postoje neka deca koja vole da praše, i luduju uz neke drugačije zvuke. Naravno, ponekad to prašenje ne bude preterano muzikalno (uvek mi je bilo smešno kad neki klinci sve rade da izgleda kao da je potrebno pošto-poto da se urliče da bi se ličilo na rokere), no, treba biti pošten pa priznati da je kora tog hleba baš izuzetno tvrda, te da ima tek par nekih koji su uspeli da se izdignu visoko, mnogo višlje od drugih, i to čak i bez dranja :D. Da ne govorimo da su, na kraju krajeva, ipak najbolje balade upravo one roke...

Kriva sam! Toliko sam se zaradila prošle nedelje da je petak došao i prošao... a da sam ja toga postala svesna tek... negde u sredu :D. I kako vreme prolazi, tako postajemo svesni koliko je sve to debelo relativno. Eto... Sutra, 24. juna  će jedno biće napuniti 20 godina. 20 godina, ej! A maltene do juče smo ga očekivali i gajili. Od malenog bića, postao je veeeliki, prešao mamu za glavu i još je i naš zajednički (tatin i mamin ;)) pilot... pa kud ćemo više? Tako da, iako možda i ima onoliko toga da se piše, ovo je bukvaln ono što zaokuplja moje misli, tako da,  Srećan ti rođendan, Stefi :)!!! Mislila sam da nekako u ovom tekstu sumiram i nove napade: one terorističke, i one druge, (oko za oko i zub za zub)... a ne znam da li uopšte podržavam bilo šta od toga, sem što mislim da nasilje svakako rađa novo nasilje i tako u krug... Pa onda izbore u Francuskoj, i mog novog jednog predsednika (čitaj, Makrona), koji, po svemu sudeći, najavljuje da okrene Francusku naglavačke i...

Prošla nedelja je prošla... huh... sporije i brže nego što bih to želela. S jedne strane, bez Zajednice našeg dragog trivaga je, definitivno, jako čudno, smenjuju se periodi ogromnog posla i strke i periodi prilične praznine kad čovek ne zna gde da se okrene i šta bi radio... Ali vreme prolazi. Prošlu nedelju (odnosno vikend, da budemo precizniji), obeležili su teroristički napadi u Londonu, te humanitarni koncert Arijane Grande i prijatelja u Mančesteru, namenjen prikupljanju pomoći porodicama nastradalih prethodne nedelje, kada je na kraju koncerta gorepomenute pevačice, jedno sumanuto biće odlučilo da se digne u vazduh i sa sobom povede mahom devojčice koje su roditelji doveli na koncert. I dalje, koliko god pokušavam da budem tolerantna, i dalje ne uspevam da shvatim koliko treba neko da bude očajan ili lud, da bi, umesto vojske (koja na neki način i jeste konfrontirana sa smrću od onog momenta kad potpiše ugovor o angažovanju), ubijao nevina lica, a pogotovo decu. Mislim, znam j...

Bilo jednom... ili ne tako davno? Deset godina prođe tako brzo, kao za tren, a opet, kad shvatiš šta se sve izdogađalo, razumeš da to vreme, koje tako bezbrižno i bezobzirno dišemo i trošimo zaista teče, a svo značenje relativiteta onoliko postane jasno. Kao što reče Anštajn jednom, jedan sat je onoliko vremena, a sa lepom ženom prođe za sekund - to je relativitet. Ne želim da ulazim u to da li je za nas, žene, baš sasvim sasvim lepo da nas se uzima za primer samo u tom smislu, radi testiranja koliko vreme brzo prolazi, to bi bilo preterano, a, i, onda bih morala debelo da filozofiram... i da se odmaknem od onoga što sam želela da postignem pokretanjem ovog bloga, a to su male Beleške petkom. Odakle to? Pa, bio je jednom jedan sasvim sasvim simpatičan sajt na kome su se okupljali ljubitelji putovanja. Sajt je opstao, ali je Zajednica, koja je zapravo bila glavna draž cele priče, ugašena. Jedan od sastavnih delova te zajednice jesu bile te famozne Beleške, način da se ljudi obaveste o...