Znam, nisam pisala prošlog petka. Nekako posle onog užasa, onog monstruma koji je troje dece ostavio bez majke, nisam imala srca da pišem. Možda sam se ponadala da će, pošto se i sam ubio, na tome nekako i završiti... Mislim, da se razumemo, ja nikad neću razumeti koliki monstrum moraš biti, koliki egoista, da sebe gledaš toliko visoko, da posle tebe život ne može da postoji. Koliki monstrum moraš da budeš da svoju decu ostaviš bez roditelja... Nikad neću shvatiti. Ni koliko moraš biti mostrum da te ispunjava maltretiranje, ono psihičko, ili ono fizičko (a često oba), onog drugog bića koje bi, a priori, trebalo da bude tu da te dopuni, da bude deo tebe. No, ako sam naivno pomislila, daleko od mene, gotovo je, debelo sam se prevarila. Sad imam novo pitanje. Koliki mostrum, koliki sociopata, koliki pervertit možeš biti, kolika mržnja i ljubav prema sebi može biti da ubiješ svoje sopstveno dete, svojim rukama, da bi namamio svoju nekadašnju polovinu i ubio je? Ja ne znam šta mi je straš...
Dakle, apsolutno je neverovatno kako vreme brzo prolazi. Valjda je tako i bolje, inače bi bilo, čini mi se, prilično dosadno. Bilo kako bilo, eto, stigosmo do nove Zaječarske Gitarijade , što me posebno raduje jer je to onako pošteno dobar znak da je pravo leto upravo stiglo, a još više se radujem činjenici da je ova manifestacija još uvek popularna i voljena. Nekako, kad to vidim, pomislim da Srbija ipak nije sasvim otišla u nekakav Turbo-istočnjački aut, već da još uvek postoje neka deca koja vole da praše, i luduju uz neke drugačije zvuke. Naravno, ponekad to prašenje ne bude preterano muzikalno (uvek mi je bilo smešno kad neki klinci sve rade da izgleda kao da je potrebno pošto-poto da se urliče da bi se ličilo na rokere), no, treba biti pošten pa priznati da je kora tog hleba baš izuzetno tvrda, te da ima tek par nekih koji su uspeli da se izdignu visoko, mnogo višlje od drugih, i to čak i bez dranja :D. Da ne govorimo da su, na kraju krajeva, ipak najbolje balade upravo one roke...