moje Beleške petkom...

Znam, nisam pisala prošlog petka. Nekako posle onog užasa, onog monstruma koji je troje dece ostavio bez majke, nisam imala srca da pišem. Možda sam se ponadala da će, pošto se i sam ubio, na tome nekako i završiti... Mislim, da se razumemo, ja nikad neću razumeti koliki monstrum moraš biti, koliki egoista, da sebe gledaš toliko visoko, da posle tebe život ne može da postoji. Koliki monstrum moraš da budeš da svoju decu ostaviš bez roditelja... Nikad neću shvatiti. Ni koliko moraš biti mostrum da te ispunjava maltretiranje, ono psihičko, ili ono fizičko (a često oba), onog drugog bića koje bi, a priori, trebalo da bude tu da te dopuni, da bude deo tebe. No, ako sam naivno pomislila, daleko od mene, gotovo je, debelo sam se prevarila. Sad imam novo pitanje. Koliki mostrum, koliki sociopata, koliki pervertit možeš biti, kolika mržnja i ljubav prema sebi može biti da ubiješ svoje sopstveno dete, svojim rukama, da bi namamio svoju nekadašnju polovinu i ubio je? Ja ne znam šta mi je straš...